Tugovanje i faze tugovanja
Tugovanje je odgovor na gubitak nečega ili nekoga u životu sa čim imamo jaku emocionalnu vezu. Tokom života svi mnogo puta iskusimo tugovanje, i ono može biti uzrokovano raznim događajima – od prekida romantične veze do nečije smrti. Prema 𝒎𝒐𝒅𝒆𝒍𝒖 𝒌𝒐𝒋𝒊 𝒋𝒆 1969 𝒅𝒂𝒍𝒂 𝑬𝒍𝒊𝒔𝒂𝒃𝒆𝒕𝒉 𝑲ü𝒃𝒍𝒆𝒓-𝑹𝒐𝒔𝒔, tugovanje ima 5 faza:
1. Negacija
Ova faza nam pomaže da inicijalno preživimo gubitak zbog koga tugujemo. Možemo misliti da život više nema smisla, da ništa više nema svrhu i da je svega previše. Možemo poricati realnost i praktično “otupeti”. Možemo se pitati kako će se sada ovakav život nastaviti, biti u stanju šoka jer se život kakav smo znali promenio u trenu. Možemo pomisliti da su nam javili pogrešno, da je neko napravio grešku, i da je npr. javljeno za pogrešnu osobu da više nije živa. U toku ove faze mi ne živimo u potpunoj, aktuelnoj realnosti, već u “preferiranoj”. Međutim, ova faza je značajna jer nam pomaže da preživimo navalu teških emocija, tako što ih zapravo usporava i ne dozvoljava da nas sva tuga obuzme odjednom. To je odbrambeni mehanizam naše psihe, koji se javlja jer naš mozak poručuje “ne mogu da izdržim više od ovoga trenutno”. Kako ova faza krene da jenjava, počinje zaceljivanje. Tada, osećanja koja smo potiskivali, izbijaju na površinu.
2. Ljutnja, bes
U ovoj fazi često možemo pomisliti “zašo baš ja?” i “život nije fer”. Možemo tražiti krivca u drugima za svoj gubitak, pomerati ljutnju na druge ljude, posebno na bliske prijatelje i porodicu. Potpuno je u redu dozvoliti sebi da se osećate ovako, i koliko god se nekada činilo da ljutnja nikada neće proći – hoće. Nestaće vremenom, ali je ona neophodna faza ovog procesa i slobodno dozvolite sebi da budete ljuti. Jer, kada tugujemo, možemo se osećati odsečeni od sveta, usamljeni, da nam se svet srušio i da nemamo čvrsto tlo pod nogama. Možemo se osećati napušteno u svojoj tuzi, kao da niko nije tu za nas, kao da smo potpuno sami na svetu. Ljutnja je “most” između nas i drugih ljudi, sveta oko nas, naše realnosti. Ona je nešto za šta možemo da se uhvatimo u tom trenutku i što nam može pomoći da se približimo svojoj realnosti i poveže nas sa ljudima. I potpuno je prirodan korak u zaceljivanju.
3. Pogađanje
U ovoj fazi smo toliko očajni da vratimo svoj život na ono što je bio pre događaja zbog koga tugujemo da smo spremni da učinimo ogromne promene kako bismo ga vratili nazad. Možemo ubediti sebe da kroz neku vrstu pogađanja to možemo da učinimo – ako “uradim ovo, onda će to biti ovako”. Ili, kod religioznih ljudi, česta su pogađanja sa Bogom – “Bože, ako mi spasiš/vratiš voljenog, ceo život ću…”.Doživljaj krivice je jako čest u ovoj fazi. Česte su misli kao “samo da sam uradio/la to i to, onda se sve ovo ne bi desilo”.
4. Depresija
Mnogi ljudi samo ovu fazu asociraju sa tugovanjem, ali to zapravo nije tako. Može se manifestovati plakanjem, doživljajem praznine kada shvatimo da smo zaista nešto izgubili i da je sve gotovo, doživljajem da smo otupeli, da smo kao u magli, da ne želimo i nemamo snage da ustanemo iz kreveta. Život može delovati zastrašujuće, kao previše da bismo se nosili sa njim. Možemo ne želeti da provodimo vreme sa drugim ljudima, da ne želimo da pričamo, osećamo se bespomoćno i beznadežno. U ovoj fazi su moguće i misli o samoubistvu. Ukoliko imate takve misli, molim Vas da pozovete neki od SOS telefona ili se obratite dežurnom psihijatru za pomoć.
5. Prihvatanje
Ovo je poslednja faza tugovanja. Prihvatanje se ne odnosi na to da je u redu to što se dogovodilo, već na to da smo svesni da se to dogodilo i da ćemo uprkos tome biti dobro. U ovoj fazi se ponovo povezujemo sa realnošću, emocije nam se stabilizuju, ali to ne znači da neće biti više loših dana. Biće ih, samo će onih dobrih biti mnogo više. U ovoj fazi možemo ponovo dobiti želju da se družimo, formirati i nove međuljudske odnose. Razumemo da smo izgubili voljenu osobu, i da je niko i nikada neće zameniti, ali učimo da živimo sa tim, rastemo, evoluiramo i krećemo dalje, učeći da živimo sa svojom novom realnošću.
𝘒𝘢𝘬𝘰 𝘫𝘦 𝘰𝘷𝘢𝘫 𝘮𝘰𝘥𝘦𝘭 𝘵𝘶𝘨𝘰𝘷𝘢𝘯𝘫𝘢 𝘱𝘳𝘪𝘭𝘪č𝘯𝘰 𝘴𝘵𝘢𝘳, 𝘷𝘢ž𝘯𝘰 𝘫𝘦 𝘯𝘢𝘨𝘭𝘢𝘴𝘪𝘵𝘪 𝘥𝘢 𝘴𝘦 𝘷𝘳𝘦𝘮𝘦𝘯𝘰𝘮 𝘱𝘰𝘬𝘢𝘻𝘢𝘭𝘰 𝘥𝘢 𝘯𝘦 𝘱𝘳𝘰𝘭𝘢𝘻𝘦 𝘴𝘷𝘪 𝘭𝘫𝘶𝘥𝘪 𝘴𝘷𝘦 𝘧𝘢𝘻𝘦 𝘵𝘶𝘨𝘰𝘷𝘢𝘯𝘫𝘢, 𝘬𝘢𝘰 𝘪 𝘥𝘢, 𝘶𝘬𝘰𝘭𝘪𝘬𝘰 𝘱𝘰𝘴𝘮𝘢𝘵𝘳𝘢𝘮𝘰 𝘬𝘳𝘰𝘻 𝘰𝘷𝘦 𝘧𝘢𝘻𝘦, 𝘮𝘯𝘰𝘨𝘪 𝘱𝘳𝘦𝘭𝘢𝘻𝘦 č𝘦𝘴𝘵𝘰 𝘪𝘻 𝘫𝘦𝘥𝘯𝘦 𝘶 𝘥𝘳𝘶𝘨𝘶, 𝘪 𝘰𝘯𝘦 𝘴𝘦 𝘮𝘦š𝘢𝘫𝘶 𝘪 𝘯𝘦 𝘥𝘦š𝘢𝘷𝘢𝘫𝘶 𝘰𝘱𝘪𝘴𝘢𝘯𝘪𝘮 𝘳𝘦𝘥𝘰𝘮. 𝘛𝘶𝘨𝘰𝘷𝘢𝘯𝘫𝘦 𝘫𝘦 𝘴𝘶š𝘵𝘪𝘯𝘴𝘬𝘪 𝘫𝘦𝘥𝘢𝘯 𝘬𝘰𝘮𝘱𝘭𝘦𝘬𝘴𝘢𝘯 𝘦𝘮𝘰𝘤𝘪𝘢𝘭𝘯𝘪 𝘪 𝘬𝘰𝘨𝘯𝘪𝘵𝘪𝘷𝘯𝘪 𝘱𝘳𝘰𝘤𝘦𝘴 𝘬𝘰𝘫𝘪 𝘴𝘷𝘢𝘬𝘰 𝘱𝘳𝘰𝘭𝘢𝘻𝘪 𝘯𝘢 𝘴𝘦𝘣𝘪 𝘴𝘷𝘰𝘫𝘴𝘵𝘷𝘦𝘯 𝘯𝘢č𝘪𝘯.